Pozitivac… naravno?
Talijanska gorefest eskapada.
Mada upada u sve klasične zamke projekata sa sličnim budžetnim kompleksom – ima napadne filtere na slici, zastrašujuće iritantnu CSI/jump cut montažu, preglumljavanje i infantilno insistiranje na hiperkulerštini svake minute – ‘Adam Chaplin’ svejedno je jedno ugodno iznenađenje izvučeno iz riznice novog europskog niskobudžetnog gore horora.
A upravo je etiketa ‘novi talijanski gore’ ono zbog čega je ‘Adam Chaplin’ postao kultnim naslovom na sceni, doslovno preko noći – redatelj Emanuele De Santi zakopao je osamdesetak minuta posvete old school filmskoj klaonici, svemu od Italije do Japana, s atmosferičnim splatterom koji varira između realizma i čistog stripa. Ne samo u dizajnu likova i kadrova, već i u samoj priči o osvetniku koji izgleda kao Chippendale s misijom: obračunava se s mafijom uz pomoć demona koji ga pretvara u nezaustavljivu ubojitu mašinu.
‘Adam Chaplin’ oslanja se o legendarnu mangu/animu ‘Fist of the North Star’, ima tu i ‘Vrane’ i ‘Riki-Oha’, no sve to za sto kuna i s ogromnom količinom rezanja, komadanja, otkidanja i sličnim manipulacijama udovima i organima, koje kulminiraju u fantastičnoj završnici na, oh da!, krovu zgrade. Sve u svemu, ugodno iznenađenje u svemiru žanrovske mikro-produkcije.
Negativac, naravno!
Zgodna mješavina gume i CGI-ja u mesnici
