Kraj svijeta?
Postapokaliptični triler, na svježi način!
Savršeno poremećeni ‘Big Brother’ koji započinje detonacijom atomske bombe i masovnim bježanjem stanara u sklonište zgrade, gdje ostaju zatočeni od strane naoružanih osoba u skafanderima, koje bauljaju po površini dok zajednica neznanaca klizi u kaos i ludilo.
Kao i većina klaustofobičnih filmova s formulom grupice ljudi zarobljene u jednoj povećoj prostoriji i ovaj je jeftin – možda bi bio još bolji da si je mogao priuštiti nešto bolju glumačku ekipu, ali niža razina produkcije podrazumijeva i otvorenost za iživljavanja. A njih ovdje ima, taman koliko treba, s odličnom gradacijom boleština koje se, kako u tijelu, tako i u društvu, gomilaju s odmicanjem vremena i pomanjkanjem normalnih životnih uvjeta.
Unatoč početnom nizanju karakternih klišeja, u svoja razuzdana dva sata nije nimalo dosadan i ima itekako pristojan ritam tako da, nedostacima kojih itekako ima, ipak jest dobro osvježenje, zanimljiva, zabavna žanrovska poslastica s potpisom Xaviera Gensa, redatelja poznatog po ‘Frontier(s)’.
Ratatatata-tira
Seks u BB kući
Sklonište
Pošto je skrenu pažnju na sebe, talentovani francuski sineasta Xavier Gens (‘Frontiere(s)’, 2007.), stavlja režiserski pečat na apokaliptični triler koji se opet bavi stanjem ljudskog uma.Scenario je zajedničko delo tandema:Karl Mueller & Eron Sheean, koji su napisali jednu tipičnu klaustrofobičnu priču smeštenu u najveći američki megalopolis New York (što se tek stidljivo pominje). Nakon iznenadne nuklearne eksplozije, grupa od osmoro ljudi pronalazi spas u obližnjem podrumu zgrade.Našavši se okupljeni na jednom mestu, ova grupa pokušava da se snađe i proba da prevaziđe katastrofu koja ih je zadesila.No kako vreme odmiče i tenzije postepeno rastu, a strah polako prerasta u ludilo, dovodeći do totalne destrukcije koja ozbiljno ugrožava šanse da bilo ko od njih izađe živ iz skloništa…Kreativni režiser ponovo razmatra psihološke profile svojih likova.Na taj način crpi iz toga neophodnu dozu horora i kreira zgodan trilerski zaplet.Nastojeći da razvije priču, režija gradi karakterizaciju nekolicine bitnih likova kroz postupnu psiho-fizičku transformaciju.Atmosfera je lepo stilizovana, jer napetost i strah od nepoznatog osećaju se u svakom kadru.Mada je radnja pomalo rastegnuta na čitava dva sata, realno to se nešto i ne primećuje, jer je uspostavljen ujednačen ritam, gde se događaji razvijaju u očekivanom pravcu.Sama završnica poseduje neke preokrete, ali suštinski ništa ne menja, jer je odmah bilo izvesno da neko mora da preživi (mogućnost da se snimi nastavak uvek postoji, pa je to još jedan, dobrodošao faktor koga valja uzeti u obzir).Dakle, dinamika narativa je prihvatljiva i razumljiva, ali nažalost ima par ozbiljnijih scenarističkih propusta (ilustracije radi naglasiću samo pojavu nepoznatih ljudi u skafanderima koji sprovode, valjda, nekakve eksperimente u high-tech laboratoriji, iz nepoznatih razloga).Što se tiče glume, mogu da konstatujem kako su manje-više svi, sasvim pristojno izneli svoje uloge.Od starije garde vredi istaći dva imena: Michael Biehn i Rosanna Arquette (uprkos tome što je njen lik teško prihvatiti s logičke tačke gledišta).Kako je veći deo ekipe mlađarija, onda moram da priznam da su Milo Ventimiglia i naročito Michael Eklund, iskazali neosporan glumački talenat i tako preporučili sami sebe za neke ozbiljnije filmske projekte.Laurent Bares je odlično uradio svoj posao, jer je usnimio nekoliko brutalnih, eksplicitnih scena nasilja i seksa, na sugestivan način, pa to sve skupa deluje vrlo realistično, uznemirujuće.A i muzika je prikladna za ovaj žanr, jer diskretno naglašava neizbežne lomove u glavama svih protagonista ove mračne priče.Neminovno je da će vas film naterati na razmišljanje, recimo u pravcu ljudskog ponašanja u ekstremnim situacijama. Možda čak i otvoriti mogućnost identifikacije s nekim od filmskih likova.Sve ovo dokazuje da uprkos scenarističkim nedostacima, ovaj triler, sa primesama horora i drame, ipak poseduje neku ‘dubinu’, pa stoga možda zaslužuje da mu pružite šansu i eventualno ga pogledate.
Sklonište
Pošto je skrenu pažnju na sebe, talentovani francuski sineasta Xavier Gens (‘Frontiere(s)’, 2007.), stavlja režiserski pečat na apokaliptični triler koji se opet bavi stanjem ljudskog uma.Scenario je zajedničko delo tandema:Karl Mueller & Eron Sheean, koji su napisali jednu tipičnu klaustrofobičnu priču smeštenu u najveći američki megalopolis New York (što se tek stidljivo pominje). Nakon iznenadne nuklearne eksplozije, grupa od osmoro ljudi pronalazi spas u obližnjem podrumu zgrade.Našavši se okupljeni na jednom mestu, ova grupa pokušava da se snađe i proba da prevaziđe katastrofu koja ih je zadesila.No kako vreme odmiče i tenzije postepeno rastu, a strah polako prerasta u ludilo, dovodeći do totalne destrukcije koja ozbiljno ugrožava šanse da bilo ko od njih izađe živ iz skloništa…Kreativni režiser ponovo razmatra psihološke profile svojih likova.Na taj način crpi iz toga neophodnu dozu horora i kreira zgodan trilerski zaplet.Nastojeći da razvije priču, režija gradi karakterizaciju nekolicine bitnih likova kroz postupnu psiho-fizičku transformaciju.Atmosfera je lepo stilizovana, jer napetost i strah od nepoznatog osećaju se u svakom kadru.Mada je radnja pomalo rastegnuta na čitava dva sata, realno to se nešto i ne primećuje, jer je uspostavljen ujednačen ritam, gde se događaji razvijaju u očekivanom pravcu.Sama završnica poseduje neke preokrete, ali suštinski ništa ne menja, jer je odmah bilo izvesno da neko mora da preživi (mogućnost da se snimi nastavak uvek postoji, pa je to još jedan, dobrodošao faktor koga valja uzeti u obzir).Dakle, dinamika narativa je prihvatljiva i razumljiva, ali nažalost ima par ozbiljnijih scenarističkih propusta (ilustracije radi naglasiću samo pojavu nepoznatih ljudi u skafanderima koji sprovode, valjda, nekakve eksperimente u high-tech laboratoriji, iz nepoznatih razloga).Što se tiče glume, mogu da konstatujem kako su manje-više svi, sasvim pristojno izneli svoje uloge.Od starije garde vredi istaći dva imena: Michael Biehn i Rosanna Arquette (uprkos tome što je njen lik teško prihvatiti s logičke tačke gledišta).Kako je veći deo ekipe mlađarija, onda moram da priznam da su Milo Ventimiglia i naročito Michael Eklund, iskazali neosporan glumački talenat i tako preporučili sami sebe za neke ozbiljnije filmske projekte.Laurent Bares je odlično uradio svoj posao, jer je usnimio nekoliko brutalnih, eksplicitnih scena nasilja i seksa, na sugestivan način, pa to sve skupa deluje vrlo realistično, uznemirujuće.A i muzika je prikladna za ovaj žanr, jer diskretno naglašava neizbežne lomove u glavama svih protagonista ove mračne priče.Neminovno je da će vas film naterati na razmišljanje, recimo u pravcu ljudskog ponašanja u ekstremnim situacijama. Možda čak i otvoriti mogućnost identifikacije s nekim od filmskih likova.Sve ovo dokazuje da uprkos scenarističkim nedostacima, ovaj triler, sa primesama horora i drame, ipak poseduje neku ‘dubinu’, pa stoga možda zaslužuje da mu pružite šansu i eventualno ga pogledate.