Ništa nas ne smije iznenaditi
Svemirci i ljubav!
‘Monsters’ se temelji na dva trenutno velika trenda – na problemima ilegalne američke imigracije i popratnu meksploataciju te rastući trend filmova o ejlienima. Ali ako očekujete ‘Machete’ koji susreće NLO akciju i SF, grdno se varate, jer ovo su tek oslonci koji drže u osnovi ljubavnu dramu, zapravo triler-dramu o rađanju ljubavi, atmosferičnu, odlično snimljenu i ozvučenu priču o dvoje ljudi koji zaglave u Meksiku, a kući se mogu vratiti samo prolaskom kroz džunglu označenu kao ‘zaražena zona’.
Zaraženu čime? Ne, ne narko kartelima koji će vam odrezati glavu mačetom zbog nekoliko grama kokaina i litre tekile, već svemircima, divovskim letećim hobotnicama koje se glasaju kao slonovi i postaju agresivni kada ih zli Amerikanci napadaju vojnim avionima.
Ne očekujte ‘District 9’, dakle, ali očekujte jako dobar film. U režiji Britanca Garetha Edwardsa, čovjeka koji je pekao zanat snimajući televizijske apokaliptične dokumentarce i od kojeg se puno očekuje u budućnosti.
Pogođena beštija
Ponekad i svijetle
Inficirana zona
Konstantno istraživanje gomile naučnika, sa soficticiranom opremom, razvijenom tehnikom, u pokušaju da nam pruže evidentne i opipljive dokaze kako nismo sami u sunčevom sistemu, da postoji život još negde na drugim planetama, pored naše majčice Zemlje, zvuči prilično poznato. E sada, obično nešto pođe po zlu, desi se neka ‘sistemska greška’, pa ljudi brzo izgube kontrolu i onda nagrnu vanzemaljci, koji su u poslednje vreme stekli status dežurnih krivaca, pravih ljigavaca, postavši negativci od one najgore sorte (pogotovo u američkim blockbusterima, pa valjda je to zgodno, političko korektno, šta li već).Na prvi pogled posredi je već otrcana, poprilično eksploatisana tematika, koja nas obično dovodi do bljutavo-patetične završnice. Koristeći ovakav okvirni koncept,Gareth Edwards (‘End Day’, TV-film), talentovani britanski režiser, konačno je dobio priliku da snimi svoj dugometražni prvenac, posle probnog rada na nekoliko dokumentaraca.On je napisao i scenario, a takođe je i zaslužan za solidne specijalne efekte i kameru, koja je umešno ovekovečila napetu i sumornu atmosferu, što je posebna karakteristika celokupne radnje.Američki fotoreporter, Andrew Kaulder (Scoot McNairy) našao se na zadatku u severnom delu Meksika, gde haraju vanzemaljska bića, smrtonosna čudovišta koja su greškom američke NASA, dospela na našu planetu.Međutim, kada pronađe Samanthu (Whitney Able), ćerku svoga šefa, Andrew pristaje da je vrati nazad u USA.Ubrzo njih dvoje kreću na dugo i opasno putovanje kroz opasnu, tzv. ‘inficiranu zonu’, gde ih vrebaju krvožedna čudovišta…Možda bi u prvi mah pomislili kako se radi o nekakvom SF-hororu ili akcionom trileru, ako se pogleda trejler ili baci površan pogled na reklamni pano filma. Čista zabluda.Radi se zapravo o svojevrsnom ‘survival’ filmu, gde se u pozadini razvija spontano jedna obična, ljubavna priča.Snimanje na brojnim lokacijama (priča se da za pojedina mesta nisu imali nikakvu dozvolu da snimaju) omogućilo je da priča dobije na dinamici, jer se dvoje glavnih likova nalaze na dugom putu do kuće, a maršruta je puna izazova i potencijalnih prepreka, koje mogu da im ugroze i same živote.U nekoliko kadrova pojavljuju se ljudi koji su se tu zadesili tokom snimanja filma, dakle nije reč o angažovanim statistima.Time je postignuta prikladna autentičnost, a zahvaljujući dobroj hemiji između dvoje glavnih protagonista (koji su se toliko zbližili na snimanju, da su postali ljubavni par, a kasnije i bračni partneri) imamo i pristojnu dozu dramaturgije.Ono što je vredno istaći jesu metafore koje režiser koristi u samom narativu, kako bi nam poslao neke univerzalne poruke. Nije slučajno što je radnja locirana u blizini američko-meksičke granice, jer je problem ilegalne emigracije siromašnih Latino-amerikanaca u obećanu zemlju, kakva je USA, jako eskalirao u poslednje vreme.A ako tome dodamo i sam epilog ove zanimljive radnje, onda je vidna namera ovog filmskog radnika da nam diskretno stavi do znanja šta sve emigranti doživljavaju kada se otisnu u tuđinu, da ih tamo sustigne gorka istina koja je ponekad daleko ispod njihovih velikih očekivanja o boljem životu, o blagostanju koje ih čeka tu blizu, odmah ‘preko zida’. Lako je prepoznati mali budžet (samo 800,000), pa kapiramo kako je ovo mali, nezavisni film, gde po logici stvari, nisu mogla da budu angažovana brojna poznata glumačka imena, niti korišćeni vizuelno spektakularni CGI-efekti, uz raskošnu scenografiju.No i pored svojih nedostataka (ilustracije radi, dijalozi između Andrewa i Samanthe, uglavnom su prepušteni improvizaciji, što je za ozbiljniju produkciju praktično nedopustivo), uočljivo je da britanski režiser ima izražen instinkt da napravi dobar i pre svega provokativan, dopadljiv film, koji će malo koga ostaviti ravnodušnim.U krajnjoj liniji sam film realno se može svrstati u granice proseka, ali sam ubeđen kako je Edwards skrenuo pažnju na sebe, te da će sledeći projekti dotičnog filmskog radnika imati veći budžet i skoro sigurno znatno viši kvalitativni domet.