Krv i tlo.
Čovjek ne mora ići do Amerike da bi našao seljačine spremne na opačine – eto ih i u europskim selima, gdje klasične redneke zamjenjuju biseksualni bajkeri skloni silovanjima prolaznika, jedan bivši šerif s majicom ‘I Fuck On A First Date’ te pokoja debela baba sa sačmaricom, zaposlena ubijanjem posjetitelja svoje birtijetine i cijeđenjem krvi iz njihove lubanje. Plus žrtva za volanom automobila koja se odluči na društvo za vrijeme vožnje…
Ali ne, ovo ipak nije samo francuska inačica redneksploatacije – ovo je nešto malo drugačije, a što, neću reći da ne spojlam onima koji nemaju pojma o čemu je riječ. Ali ne, nije o vukodlacima, barem ne u klasičnom smislu – nitko nema previše dlaka, mada puni mjesec, krv i gore jesu u igri.
Odlično snimljeno, atmosferičan i siv do bola, ima zakon soundtrack– ništa pretjerano novo, ali za jurišnike na moderni europski horor, sasvim finih i nadasve zabavnih osamdesetak minuta.
Vapaj za krvlju
Franck Richard debituje na polju ‘dugog metra’, hororom u kome ima od svega pomalo. Odmah da istaknem kako je scenario plod njegovog rada, s opravdanom primedbom da nije sproveo sve ideje baš onako kako je zamislio. Barem sam stekao takav utisak, nakon odgledanog filma u trajanju od jedva 80 minuta.
Buntovna devojka Charlotte tumara svojim automobilom po nekakvoj zabiti, bez jasnog cilja gde zapravo želi otići. Pokupi zgodnog autostopera Maxa i uskoro njih dvoje stižu u neku zabačenu birtiju, gde je ‘Bog odavno rekao laku noć’. Frajer odlazi do toaleta (ovo shvatite uslovno) i nestaje bez traga. Cura pokušava da ga nađe i tako dolazi na ideju da uveče provali u kafančinu, s namerom da je detaljno pretraži. Loša ideja, jer će cura na sopstveno zaprepašćenje upoznati monstruoznu prirodu karaktera vlasnice ovog nazovi ugostiteljskog objekta. Odvratna babetina ima skrivene namere, mada već dobro razrađene, šta valja uraditi naivnim posetiocima birtije…
Mladi režiser je pokupio cake iz brojnih američkih, kao i evropskih horora i sve to smućkao u svoj debitantski projekat. Vredna hvale je postignuta atmosfera, jer okolina i unutrašnjost kafane, imaju potreban ‘scary look’, naprosto mesto izgleda jezivo i svako normalan ne bi se tu duže zadržavao. Što se tiče horor segmenata, odmah da pomenem da ima nešto torture porn sastojaka (uzimanje krvi s nekim cevčicama), ali kasnije to biva začinjeno ‘gore’ sastojcima, sa monstrumima koji izranjaju iz zemlje u potrazi za svežom ljudskom krvlju. Naravno da ni žestoka pucačina nije zanemarena. Kreature nisu loše urađene, pa su maske i šminka postigli cilj. Najveća zamerka je slabo razvijena priča, jer nakon obećavajućeg uvoda, nekako se sve raspada, gubi smisao. Svi likovi su površno portretisani, iako je bilo za očekivati da dobijemo makar šturo objašnjenje (možda kroz par dobrih flashbackova), kakva je sudbina zadesila rudare, te šta hoće da postigne luda babetina (da ih oživi, šta li već ?). Ovako sve je ostalo obavijeno misterijom, što ide u prilog konstataciji kako je priča šupljikava, puna nelogičnosti, a na momente baš vređa inteligenciju gledalaca.
U takvim okolnostima, realno teško je bilo nametnuti se glumačkim umećem. Émilie Dequenne uspeva u pojedinim scenama da pokaže da ume da glumi, ali neinventivno napisana rola isprečila se kao ozbiljan limitirajući faktor. Yolande Moreau je uspela da ostvari autentičan lik ogrubele seljančure, uz opasku da njeno lice stvarno izgleda kao da je sa policijske poternice. Kada se podvuče crta, dolazim do zaključka kako je sve ostalo na nekom jalovom pokušaju da se napravi horor vredan pažnje istinskih poklonika žanra. Valjda će stečena iskustva režiser valjano da iskoristi u narednom projektu. ‘La Meute’ ili u prevodu ‘Paket’, nije ponudio puno, te sam ostao zatečen i delimično razočaran. Stoga ne zavređuje da ga uvrstite u vaš filmski meni.