Komentari za Žuti titl

Komentar na ‘Wake Wood’ (2010), komentirao/la Boban

Boban — Wed, 24 Jun 2015 15:32:17 +0000

Vraćanje iz mrtvih
Nastao u irsko-britanskoj koprodukciji pod okriljem nekada jake produkcijske kuće ‘Hammer Films’, snimljen je atmosferičan horor. David Keating je utisnuo režiserski pečat na morbidnu priču nastalu po ideji koscenariste Brendana McCarthyja. Sam režiser je nešto tu doradio i prepravio i eto nama konačne verzije.
Smeštena u ruralnim predelima Irske, u provincijskom mestašcu Wake Wood, narativ se bavi paganskim običajima koji običnim ljudima deluju nestvarno, poput kojekakve budalaštine. Mladi bračni par, veterinar Patrick i farmaceutkinja Louise, nakon tragičnog gubitka ćerke jedinice Alice, emotivno rastrojeni razmišljaju da napuste mesto. Stariji gospodin Arthur, ponudi se da im pomogne da se izbore s porodičnom tragedijom. Nudi im pogodbu: može da im vrati nastradalu ćerkicu u život, ali samo na tri dana. Uslov je da oni ostanu i dalje da žive i rade kao lojalni meštani Wake Wooda…
Odabrane lokacije u okrugu Donegal, u živopisnoj Irskoj, uz tehničku podršku koju je pružio švedski Övraby Studios, obezbedile su više nego pristojne produkcione uslove. Solidan rad kamere, uz standardne efekte karakteristične za ovaj žanr i prikladnu muzičku pozadinu, ipak nisu suštinski promenili ništa. Naročito kvalitet filma. Razlog tome je traljav scenario, jer odmah nakon uvodnog dela počinje da klizi u dosadnjikavu koještariju. Slaba dramaturgija i iritantno glup rasplet, zaista ostavljaju nepovoljan utisak.
Što se tiče glumačkih dostignuća , pa moglo bi se reći da su tu negde, u granicama osrednjeg. Aidan Gillen nije loše odradio svoj posao, što bi se moglo reći i za njegovu partnerku, Evu Birthistle. Iskusni vuk britanskog teatra, Timothy Spall prikazao je jedan sveden performans, dajući nam pomalo misteriozan, no istovremeno i dobronameran lik Arthura. Najveći promašaj je Ella Connolly, jer devojčica je neuverljivo oslikala oživljenu ćerkicu Alice. Potpuno sterilna, nezanimljiva izvedba, iako je Alice od krucijalnog značaja za tok i sam epilog radnje.
Na osnovu svega izrečenog, mišljenja sam da je ova horor pričica podbacila, jer ne postiže svrhu: mlako, sa tek par zapaženijih sekvenci strave i užasa. A to je nedovoljno da dosegne barem do proseka u okvirima žanra. Možda je bolje da se preskoči i potraži neka drugačija alternativa, jer ovo više smara no što zabavlja.

Komentar na ‘The Cottage’ (2008), komentirao/la Boban

Boban — Wed, 24 Jun 2015 15:22:25 +0000

Farmer
Braća David i Peter otimaju Tracey, arogantnu kći lokalnog mafijaša Arnija, s namerom da izvuku pozamašnu otkupninu i tako reše finansijske probleme. Kada sin mafijaša, smotani Andrew donese traženi otkup, braća sa zaprepašćenjem otkrivaju da su nasamareni. Plan propada, a stvari kreću u neželjenom pravcu…
Paul Andrew Williams potpisuje se kao kompletan autor britanske horor komedije, koja istini za volju ne izgleda baš originalno. Naprotiv, reference na neke slasher horore su više nego očigledne, posebno u drugom delu filma (‘Texas Chainsaw Massacre’ili ‘Hatchet’). Međutim, ovde je priča sasvim solidno postavljena, sa jako zanimljivim i urnebesnim likovima.
Režija je iskoristila impresivna glumačka umeća da ponudi par dramatičnih ‘scary’ momenata i znatno više dobrog (britanskog) humora. Andy Serkis i Reece Shearsmith, znalački su izneli celokupnu radnju na svojim plećima i zavređuju pohvale. Ostatak glumačke postave ih je adekvatno podržao, pre svih urnebesno smešni Steven O’Donnell. Glavni negativac (Farmer) je tek obična kopija već viđenih krvoloka u podžanru slasher-horora. Fali malo mašte, jer čak je maska serijskog ubice replika onoga što je nosio recimo Letherface.
Pažljivo odabrana muzička pozadina prikladno je usklađena u kontekst same priče. Dobro, efekti i nisu bog zna šta posebno, ali skroman budžet je sprečio da tu vidimo nešto vizuelno atraktivnije i tehnički bolje odrađeno. Dinamičan narativ (meni ne u potpunosti predvidljiv), ima svojih draži, te stoga može da se pogleda. Pristojna, neobavezna zabava je zagarantovana, što je jasan signal kako je neobična horor komedija uglavnom zadovoljila potrebe poklonika žanra.

Komentar na ‘La Meute’ aka ‘The Pack’ (2010), komentirao/la Boban

Boban — Thu, 30 Apr 2015 18:20:19 +0000

Vapaj za krvlju
Franck Richard debituje na polju ‘dugog metra’, hororom u kome ima od svega pomalo. Odmah da istaknem kako je scenario plod njegovog rada, s opravdanom primedbom da nije sproveo sve ideje baš onako kako je zamislio. Barem sam stekao takav utisak, nakon odgledanog filma u trajanju od jedva 80 minuta.
Buntovna devojka Charlotte tumara svojim automobilom po nekakvoj zabiti, bez jasnog cilja gde zapravo želi otići. Pokupi zgodnog autostopera Maxa i uskoro njih dvoje stižu u neku zabačenu birtiju, gde je ‘Bog odavno rekao laku noć’. Frajer odlazi do toaleta (ovo shvatite uslovno) i nestaje bez traga. Cura pokušava da ga nađe i tako dolazi na ideju da uveče provali u kafančinu, s namerom da je detaljno pretraži. Loša ideja, jer će cura na sopstveno zaprepašćenje upoznati monstruoznu prirodu karaktera vlasnice ovog nazovi ugostiteljskog objekta. Odvratna babetina ima skrivene namere, mada već dobro razrađene, šta valja uraditi naivnim posetiocima birtije…
Mladi režiser je pokupio cake iz brojnih američkih, kao i evropskih horora i sve to smućkao u svoj debitantski projekat. Vredna hvale je postignuta atmosfera, jer okolina i unutrašnjost kafane, imaju potreban ‘scary look’, naprosto mesto izgleda jezivo i svako normalan ne bi se tu duže zadržavao. Što se tiče horor segmenata, odmah da pomenem da ima nešto torture porn sastojaka (uzimanje krvi s nekim cevčicama), ali kasnije to biva začinjeno ‘gore’ sastojcima, sa monstrumima koji izranjaju iz zemlje u potrazi za svežom ljudskom krvlju. Naravno da ni žestoka pucačina nije zanemarena. Kreature nisu loše urađene, pa su maske i šminka postigli cilj. Najveća zamerka je slabo razvijena priča, jer nakon obećavajućeg uvoda, nekako se sve raspada, gubi smisao. Svi likovi su površno portretisani, iako je bilo za očekivati da dobijemo makar šturo objašnjenje (možda kroz par dobrih flashbackova), kakva je sudbina zadesila rudare, te šta hoće da postigne luda babetina (da ih oživi, šta li već ?). Ovako sve je ostalo obavijeno misterijom, što ide u prilog konstataciji kako je priča šupljikava, puna nelogičnosti, a na momente baš vređa inteligenciju gledalaca.
U takvim okolnostima, realno teško je bilo nametnuti se glumačkim umećem. Émilie Dequenne uspeva u pojedinim scenama da pokaže da ume da glumi, ali neinventivno napisana rola isprečila se kao ozbiljan limitirajući faktor. Yolande Moreau je uspela da ostvari autentičan lik ogrubele seljančure, uz opasku da njeno lice stvarno izgleda kao da je sa policijske poternice. Kada se podvuče crta, dolazim do zaključka kako je sve ostalo na nekom jalovom pokušaju da se napravi horor vredan pažnje istinskih poklonika žanra. Valjda će stečena iskustva režiser valjano da iskoristi u narednom projektu. ‘La Meute’ ili u prevodu ‘Paket’, nije ponudio puno, te sam ostao zatečen i delimično razočaran. Stoga ne zavređuje da ga uvrstite u vaš filmski meni.

Komentar na ‘Pieta’ (2012), komentirao/la Boban

Boban — Tue, 31 Mar 2015 17:06:18 +0000

Uterivač dugova
Proslavljeni Ki-duk Kim (‘Samaria’ aka ‘Samarićanka’, iz 2004.) potpisuje se kao kompletan autor kompleksne filmske priče o iskupljenju, osveti, o porodici. Režiser ide i šire, pa se bavi i socijalnom tematikom, dajući oštru kritiku kapitalističkog društva koje je poremetilo davno utvrđene tradicionalne vrednosti Južne Koreje.
Minimalistički koncipiran scenario, u fokus stavlja nemilosrdnog uterivača dugova. Svaki dužnik mora da plati za nepromišljeni postupak (pozajmiti je lako, no vratiti dug mnogo, mnogo teže). Siromašni radnici koji naporno rade u skučenim mehaničarskim radionicama, jedva sastavljaju kraj s krajem, pa je kratkoročna pozajmica od zelenaša iskušenje kojem teško mogu da odole. Posledice su stravične. Ostaješ bogalj ili odlaziš s ovog sveta. Zaplet nastaje onog trenutka kada u monoton život uterivača dugova uđe starija žena, s tvrdnjom da mu je majka koja ga je napustila odmah pošto ga je rodila…
Južnokorejski reditelj servira nam tešku životnu dramu. Naglašeno nasilje sa dosta šokantnih kadrova, ima za posledicu prilično neprijatan sadržaj (iako to nije ništa novo, jer ljudi padaju u nesvest na projekcijama njegovih filmova). Ostajući dosledan specifičnom rediteljskom rukopisu, očito da ni ovde beskompromisni filmadžija nije odstupio ni za pedalj, ne praveći bilo kakve ustupke komercijalnom aspektu čitavog projekta. Realno gledano, ušao je svesno u rizik da naruši gledljvost filma, jer izvesno je da neće svako moći da razume njegov umetnički senzibilitet, niti da otprati sve do samog kraja.
Intenzivno nasilje s početka radnje, postepeno prerasta u detaljnu psihološku studiju, što nas neminovno dovodi do katarze glavnog protagoniste u efektno oslikanoj završnici. Umešna režija uspeva da nam predoči širok spektar emocija nesrećnih likova zahvaćenih u vrtlogu života, iz koga nema izlaza.
Odlična glumačka izdanja u kojima gledamo Min-soo Jo i Jung-Jin Lee, savršeno su uklopljena u kontekst priče, pa je sigurno da im pripadaju ogromne zasluge što ova drama izgleda kao autentična životna priča. Sam režiser se bavio i montažom kadrova čime je uspeo da nepretenciozan rad kamere pretoči u jednu sumornu atmosferu. Scena kada u gro planu vidimo mnoštvo radionica lociranih na malom prostoru živopisno oslikava siromaštvo, beznađe i užas s kojim se svakodnevno suočava tzv. mali običan čovek. Naravno da je posebna pažnja posvećena složenom odnosa sina i majke, što je zapravo vešto zakamuflirana iluzija, sredstvo, da se grešnik navede da odgovara za zlo i nesreću koju je naneo brojnim porodicama. U ime njegovog veličanstva Novca. I u interesu ljudske pohlepe.
Imajući u vidu da je režiser inspiraciju da napravi ovakav film, pronašao u umetničkom delu koje vuče korene iz hrišćanske religije (Mikelanđelova skulptura – Pijeta), evidentno je da nosi poruku kojom se obraća modernoj civilizaciji, usmerenoj ka besomučnoj trci za kapitalom i enormnim bogaćenjem, zarad komfornog stila življenja. Emotivno jaka drama koja će vas prodrmati, osvestiti i navesti da dobro razmislite kuda idemo i da se zapitamo šta je danas prioritet u našim malim životima. Da li je čovečanstvo na pravom putu ili je negde skrenulo, rizikujući sopstvenu propast ?!

Komentar na ‘The Divide’ (2011), komentirao/la Boban

Boban — Wed, 30 Apr 2014 18:45:45 +0000

Sklonište
Pošto je skrenu pažnju na sebe, talentovani francuski sineasta Xavier Gens (‘Frontiere(s)’, 2007.), stavlja režiserski pečat na apokaliptični triler koji se opet bavi stanjem ljudskog uma.Scenario je zajedničko delo tandema:Karl Mueller & Eron Sheean, koji su napisali jednu tipičnu klaustrofobičnu priču smeštenu u najveći američki megalopolis New York (što se tek stidljivo pominje). Nakon iznenadne nuklearne eksplozije, grupa od osmoro ljudi pronalazi spas u obližnjem podrumu zgrade.Našavši se okupljeni na jednom mestu, ova grupa pokušava da se snađe i proba da prevaziđe katastrofu koja ih je zadesila.No kako vreme odmiče i tenzije postepeno rastu, a strah polako prerasta u ludilo, dovodeći do totalne destrukcije koja ozbiljno ugrožava šanse da bilo ko od njih izađe živ iz skloništa…Kreativni režiser ponovo razmatra psihološke profile svojih likova.Na taj način crpi iz toga neophodnu dozu horora i kreira zgodan trilerski zaplet.Nastojeći da razvije priču, režija gradi karakterizaciju nekolicine bitnih likova kroz postupnu psiho-fizičku transformaciju.Atmosfera je lepo stilizovana, jer napetost i strah od nepoznatog osećaju se u svakom kadru.Mada je radnja pomalo rastegnuta na čitava dva sata, realno to se nešto i ne primećuje, jer je uspostavljen ujednačen ritam, gde se događaji razvijaju u očekivanom pravcu.Sama završnica poseduje neke preokrete, ali suštinski ništa ne menja, jer je odmah bilo izvesno da neko mora da preživi (mogućnost da se snimi nastavak uvek postoji, pa je to još jedan, dobrodošao faktor koga valja uzeti u obzir).Dakle, dinamika narativa je prihvatljiva i razumljiva, ali nažalost ima par ozbiljnijih scenarističkih propusta (ilustracije radi naglasiću samo pojavu nepoznatih ljudi u skafanderima koji sprovode, valjda, nekakve eksperimente u high-tech laboratoriji, iz nepoznatih razloga).Što se tiče glume, mogu da konstatujem kako su manje-više svi, sasvim pristojno izneli svoje uloge.Od starije garde vredi istaći dva imena: Michael Biehn i Rosanna Arquette (uprkos tome što je njen lik teško prihvatiti s logičke tačke gledišta).Kako je veći deo ekipe mlađarija, onda moram da priznam da su Milo Ventimiglia i naročito Michael Eklund, iskazali neosporan glumački talenat i tako preporučili sami sebe za neke ozbiljnije filmske projekte.Laurent Bares je odlično uradio svoj posao, jer je usnimio nekoliko brutalnih, eksplicitnih scena nasilja i seksa, na sugestivan način, pa to sve skupa deluje vrlo realistično, uznemirujuće.A i muzika je prikladna za ovaj žanr, jer diskretno naglašava neizbežne lomove u glavama svih protagonista ove mračne priče.Neminovno je da će vas film naterati na razmišljanje, recimo u pravcu ljudskog ponašanja u ekstremnim situacijama. Možda čak i otvoriti mogućnost identifikacije s nekim od filmskih likova.Sve ovo dokazuje da uprkos scenarističkim nedostacima, ovaj triler, sa primesama horora i drame, ipak poseduje neku ‘dubinu’, pa stoga možda zaslužuje da mu pružite šansu i eventualno ga pogledate.

Komentar na ‘The Divide’ (2011), komentirao/la markoboban

markoboban — Wed, 30 Apr 2014 18:44:15 +0000

Komentar na ‘Monsters’ (2010), komentirao/la markoboban

markoboban — Wed, 30 Apr 2014 17:52:51 +0000

Inficirana zona
Konstantno istraživanje gomile naučnika, sa soficticiranom opremom, razvijenom tehnikom, u pokušaju da nam pruže evidentne i opipljive dokaze kako nismo sami u sunčevom sistemu, da postoji život još negde na drugim planetama, pored naše majčice Zemlje, zvuči prilično poznato. E sada, obično nešto pođe po zlu, desi se neka ‘sistemska greška’, pa ljudi brzo izgube kontrolu i onda nagrnu vanzemaljci, koji su u poslednje vreme stekli status dežurnih krivaca, pravih ljigavaca, postavši negativci od one najgore sorte (pogotovo u američkim blockbusterima, pa valjda je to zgodno, političko korektno, šta li već).Na prvi pogled posredi je već otrcana, poprilično eksploatisana tematika, koja nas obično dovodi do bljutavo-patetične završnice. Koristeći ovakav okvirni koncept,Gareth Edwards (‘End Day’, TV-film), talentovani britanski režiser, konačno je dobio priliku da snimi svoj dugometražni prvenac, posle probnog rada na nekoliko dokumentaraca.On je napisao i scenario, a takođe je i zaslužan za solidne specijalne efekte i kameru, koja je umešno ovekovečila napetu i sumornu atmosferu, što je posebna karakteristika celokupne radnje.Američki fotoreporter, Andrew Kaulder (Scoot McNairy) našao se na zadatku u severnom delu Meksika, gde haraju vanzemaljska bića, smrtonosna čudovišta koja su greškom američke NASA, dospela na našu planetu.Međutim, kada pronađe Samanthu (Whitney Able), ćerku svoga šefa, Andrew pristaje da je vrati nazad u USA.Ubrzo njih dvoje kreću na dugo i opasno putovanje kroz opasnu, tzv. ‘inficiranu zonu’, gde ih vrebaju krvožedna čudovišta…Možda bi u prvi mah pomislili kako se radi o nekakvom SF-hororu ili akcionom trileru, ako se pogleda trejler ili baci površan pogled na reklamni pano filma. Čista zabluda.Radi se zapravo o svojevrsnom ‘survival’ filmu, gde se u pozadini razvija spontano jedna obična, ljubavna priča.Snimanje na brojnim lokacijama (priča se da za pojedina mesta nisu imali nikakvu dozvolu da snimaju) omogućilo je da priča dobije na dinamici, jer se dvoje glavnih likova nalaze na dugom putu do kuće, a maršruta je puna izazova i potencijalnih prepreka, koje mogu da im ugroze i same živote.U nekoliko kadrova pojavljuju se ljudi koji su se tu zadesili tokom snimanja filma, dakle nije reč o angažovanim statistima.Time je postignuta prikladna autentičnost, a zahvaljujući dobroj hemiji između dvoje glavnih protagonista (koji su se toliko zbližili na snimanju, da su postali ljubavni par, a kasnije i bračni partneri) imamo i pristojnu dozu dramaturgije.Ono što je vredno istaći jesu metafore koje režiser koristi u samom narativu, kako bi nam poslao neke univerzalne poruke. Nije slučajno što je radnja locirana u blizini američko-meksičke granice, jer je problem ilegalne emigracije siromašnih Latino-amerikanaca u obećanu zemlju, kakva je USA, jako eskalirao u poslednje vreme.A ako tome dodamo i sam epilog ove zanimljive radnje, onda je vidna namera ovog filmskog radnika da nam diskretno stavi do znanja šta sve emigranti doživljavaju kada se otisnu u tuđinu, da ih tamo sustigne gorka istina koja je ponekad daleko ispod njihovih velikih očekivanja o boljem životu, o blagostanju koje ih čeka tu blizu, odmah ‘preko zida’. Lako je prepoznati mali budžet (samo 800,000), pa kapiramo kako je ovo mali, nezavisni film, gde po logici stvari, nisu mogla da budu angažovana brojna poznata glumačka imena, niti korišćeni vizuelno spektakularni CGI-efekti, uz raskošnu scenografiju.No i pored svojih nedostataka (ilustracije radi, dijalozi između Andrewa i Samanthe, uglavnom su prepušteni improvizaciji, što je za ozbiljniju produkciju praktično nedopustivo), uočljivo je da britanski režiser ima izražen instinkt da napravi dobar i pre svega provokativan, dopadljiv film, koji će malo koga ostaviti ravnodušnim.U krajnjoj liniji sam film realno se može svrstati u granice proseka, ali sam ubeđen kako je Edwards skrenuo pažnju na sebe, te da će sledeći projekti dotičnog filmskog radnika imati veći budžet i skoro sigurno znatno viši kvalitativni domet.

Komentar na ‘New World’ (2013), komentirao/la Killing Time

Killing Time — Tue, 29 Apr 2014 17:22:54 +0000

Totalno mi je ovo promaklo. Ne priča se dovoljno o ovom filmu. Fakat sjajno.

http://killing-time.co/new-world/

Komentar na ‘The Yellow Sea’ (2010), komentirao/la Killing Time

Killing Time — Sat, 26 Apr 2014 18:42:04 +0000

Meni ljubavni sub-plot nije baš sjeo, ali svejedno. Još uvijek jedna od najboljih koreja u dugo vremena.

http://killing-time.co/yellow-sea/

Komentar na Trailer za ‘[REC]4: Apocalypse’ (2014), komentirao/la aleksandar

aleksandar — Thu, 24 Apr 2014 20:08:46 +0000

Prodano!